Postoje ljudi koji se bude pre alarma, puni energije i spremni da osvoje svet pre prve kafe. A onda postoje oni koji tek uveče prorade kako treba i kojima ideja da legnu u 22 časa zvuči skoro kao lična uvreda.
Ta razlika nije samo stvar navike. Naučnici je nazivaju hronotipom, odnosno prirodnom sklonošću ka ranijem ili kasnijem vremenu spavanja i budnosti.
Nova studija objavljena u časopisu Sleep Health pokazala je da su ljudi sa izraženim večernjim hronotipom češće prijavljivali probleme sa mentalnim zdravljem i ravnotežom između posla i privatnog života. Ali postoji važan detalj: istraživači su posebno izdvojili teže odvajanje od posla i slabiji oporavak nakon radnog dana kao deo te veze.
Kada se radni dan ne završi ni kad se završi
Istraživači su analizirali podatke 2.266 zaposlenih osoba uzrasta od 20 do 65 godina iz finske studije Healthy Finland. Učesnici su svrstani prema svom dnevnom ritmu, od izrazitih jutarnjih do izrazitih večernjih tipova.
Kod izrazitih večernjih tipova češće su beleženi simptomi anksioznosti i depresije, kao i veći problemi sa ravnotežom između posla i privatnog života.
Posebno se izdvojio oporavak od posla. On je delimično objašnjavao vezu između večernjeg hronotipa i anksioznih poremećaja, odnosno oko 12,7 odsto te povezanosti. To ne znači da kasnije ustajanje „izaziva“ anksioznost, već da način na koji se osoba oporavlja od posla može biti deo cele priče.
Zašto je noćnim tipovima možda teže?
Jedan od mogućih razloga je prilično logičan: njihov prirodni ritam često se ne slaže sa rasporedom koji nameću posao i obaveze.
Ako najbolje funkcionišeš uveče, ali moraš da ustaješ rano, lako se desi da radni dan počne pre nego što si se potpuno razbudila, a završi se tek kada bi tvoj organizam zapravo želeo da bude aktivniji.
Još komplikovanije postaje kada posao „uđe“ u slobodno vreme. Kod rada od kuće, na primer, granica između završetka radnog dana i nastavka obaveza može postati prilično mutna.
Dakle, možda problem nije u tome što voliš ponoć više nego podne, već u tome što svakodnevni raspored nije napravljen prema tvom unutrašnjem satu.
Vikend kao mala vremenska zona
Tu se pojavljuje još jedan zanimljiv pojam: socijalni džet leg. To je razlika između vremena kada spavamo tokom radne nedelje i vremena kada prirodno bismo spavali kada nemamo obaveze.
Recimo, radnim danima ustaješ u 6, iako ti se spava tek mnogo kasnije, a vikendom konačno odeš na spavanje u 3 ujutru i probudiš se u 11. Telo praktično svakog ponedeljka dobija novu vremensku zonu.
Studija je pokazala da su večernji tipovi češće imali upravo ovakve razlike u rasporedu spavanja. Razlog je jednostavan: tokom nedelje moraju da se prilagode ranom početku obaveza, dok vikendom mogu da prate svoj prirodniji ritam.
A gde je tu san?
San je, naravno, važan deo cele priče. Izraziti večernji tipovi u studiji češće su navodili da retko ili nikada ne spavaju dovoljno, a istraživanje je pokazalo i neke razlike u životnim navikama. Ipak, istraživači su te faktore uzeli u obzir i utvrdili da veza između večernjeg hronotipa, problema sa ravnotežom života i mentalnog zdravlja ostaje prisutna.
Zato nije baš poenta u tome da svi od sutra moramo da postanemo jutarnji tipovi. Mnogo je važnije da imamo dovoljno sna, da posao ne zauzme svaki slobodan sat i da postoji prostor za pravi oporavak nakon radnog dana.
Ako si noćna ptica, ne moraš da se prevaspitaš
Dobra vest je da studija ne govori da je večernji hronotip nekakav „loš izbor“ koji treba ispraviti. Naprotiv, rezultati ukazuju da je važno razumeti kako se prirodni ritam osobe sudara sa zahtevima svakodnevnog života. Posebno mogu da budu problematični hronični nedostatak sna, posao koji se preliva u privatno vreme i nemogućnost da se čovek zaista isključi nakon radnog dana.
Drugim rečima, možda nisi problem ti zato što ti se u 23h odjednom pojavi volja za životom. Možda je samo nezgodno što društvo već dugo insistira da budemo najproduktivniji baš onda kada naš unutrašnji sat kaže: „Polako, tek sam se zagrejala.“
