Koji nam kvare živote!
Navikli smo da određujemo samopouzdanje kao visoko ili nisko i tretiramo ovo stanje kao nešto stabilno, trajno. Psiholozi kažu da u stvarnosti samopouzdanje ljudi zavisi od okolnosti i situacije, a njegov nivo se može često menjati tokom života.
Koji još mitovi o samopouzdanju postoje i zašto ih se ne biste odmah rešili kako biste poboljšali kvalitet svog života?
Mit 1: Visoko samopouzdanje je znak narcizma
Visoko samopouzdanje se često meša sa sujetom i narcizmom, koji se smatraju isključivo negativnim kvalitetom. Ali da li je tako? Ako na samopouzdanje gledate kao na odnos prema sebi, onda visoko samopouzdanje podrazumeva pozitivan odnos prema sebi i prihvatanje sebe u potpunosti i bez uslova. Ovo je prepoznavanje sopstvenih dostignuća i adekvatna percepcija svojih nedostataka. Ako razmislite o tome, to je ono što je psihoterapija.
Slične teme
Mit 2: samopouzdanje je urođeno
Samopouzdanje se menja tokom života. Na njega utiču društvo, svakodnevni uspesi, odnosi sa voljenima, blagostanje. Može se promeniti bez obzira na napore i želju osobe i svesno se može ispraviti kada radimo na sebi i oslobodimo se lažnih uverenja o sebi.
Mit 3: Samopouzdanje osobe zavisi od samopoštovanja
Navikli smo da na nesigurne ljude gledamo kao na ljude sa niskim samopoštovanjem. U zavisnosti od okruženja i okolnosti, čovek se u jednoj situaciji može osećati odlično, a u drugoj vrlo nesigurno. Sasvim je normalno sumnjati u sebe pod određenim okolnostima.
Mit 4: Samopouzdanje osobe zavisi od percepcije okoline
Ako ljudi u blizini razumeju i podržavaju osobu, samopoštovanje će se povećati. Ako čovek želi da se oseća bolje u blizini drugih, pre svega treba da vodi računa o svojim potrebama i željama, granicama i odnosima. Na kraju krajeva, najvažnija osoba u vašem životu ste vi sami. A najvažniji odnos je odnos prema sebi.
Mit 5: Visoko samopouzdanje rađa sebičnost
Nema ništa loše u zdravoj sebičnosti i obrnuto. Najčešće su destruktivne manifestacije sebičnosti karakteristične za ljude sa niskim samopoštovanjem. Uostalom, kada je čoveku izuzetno važna procena okoline, on sumnja u svoju „dobrotu“ i traži potvrdu od drugih. Upravo to se doživljava kao nezdrava sebičnost, kao da ljudi oko sebe moraju da ubeđuju i hrane samopoštovanje drugog. Što je čovek srećniji, manje je fiksiran na sebe i to isto zahteva od drugih. On je u harmoniji sa sobom i okolnim svetom.
