Ako imate tinejdžera koji je do juče pričao baš sve, a danas na pitanje „Kako je bilo u školi?“ odgovara sa „Dobro“, dobrodošli u novu fazu roditeljstva.
Fazu u kojoj su vrata sobe često zatvorena, slušalice postaju deo anatomije, a najobičnije pitanje može da izazove reakciju kao da ste upravo objavili da mu ukidate internet zauvek.
A kada krene srednja škola, stvari postaju još ozbiljnije. Više obaveza, ocene, društvo, prve velike dileme, pritisak da se uklopi i ono čuveno pitanje šta će biti kada odraste. Kao da sa 16 godina svi moramo da imamo razrađen životni plan, tri rezervne opcije i LinkedIn profil.
Ali vašem tinejdžeru sada nije potrebno da mu rešite svaki problem. Potrebno mu je da zna da ne mora sve da rešava sam. Postoji šest stvari koje mu mogu pomoći da prođe kroz ove godine, a da usput ne izgubi samopouzdanje, sigurnost i osećaj da može da bude ono što jeste.
1. Dom u kojem ne mora da bude najbolja verzija sebe
U školi ga ocenjuju, na društvenim mrežama poredi se sa drugima, a u društvu razmišlja kako izgleda, šta govori i da li se uklapa. Na dodatnim časovima pokušava da popravi ocenu, a kod kuće ga možda već čeka pitanje: „Jesi li sve naučio?“ U prevodu, ceo dan ima osećaj da mora da polaže neki ispit. Zato mu je potrebno mesto na kojem ne mora stalno da dokazuje da je dovoljno dobar.
Dom bi trebalo da bude mesto na kojem može da dobije trojku, bude neraspoložen, napravi grešku ili jednostavno ima loš dan, a da ga ne dočeka porodični sastanak sa dnevnim redom i tri tačke za raspravu. To ne znači da treba da zaboravite na obaveze i pravila, već da ljubav ne treba da zavisi od ocena, uspeha ili toga koliko je dete danas bilo raspoloženo za razgovor.
Ponekad je korisnije da umesto „Jesi li učio?“ pitate „Jesi li gladan?“. A nekad je najbolja roditeljska reakcija sendvič ostavljen ispred vrata sobe, bez dodatnih pitanja i predavanja. Važno je da zna da kod kuće ne mora da bude uspešan da bi bio voljen.
2. Razgovor o budućnosti bez pritiska da sa 16 godina zna čime će se baviti do penzije
„A šta ćeš posle srednje škole?“ Pitanje zvuči sasvim normalno, ali tinejdžeru koji još pokušava da shvati ko je, šta voli i zašto mu se raspoloženje promeni tri puta pre ručka, može da zvuči kao zahtev da odmah donese odluku koja će odrediti čitav život. Fakultet, viša škola, posao ili neki sasvim drugačiji put? Možda još nema pojma, i to ne znači da je lenj, neozbiljan ili da nema ambicije.
Umesto da od njega tražite gotov plan, pomozite mu da istražuje mogućnosti. Razgovarajte o tome šta ga zanima, u čemu uživa, koje veštine želi da razvije i kakav život zamišlja. Dozvolite mu i da promeni mišljenje, jer ono što mu je bilo zanimljivo sa 14 godina ne mora da bude njegov životni poziv sa 18.
Vaša uloga nije da mu izaberete budućnost, već da mu pomognete da je upozna. I da ga podsetite da njegova vrednost ne zavisi od toga na koji će se fakultet upisati.
3. Granice koje imaju smisla, a ne samo roditeljski potpis
Da, tinejdžer će želeti više slobode. Verovatno mnogo više nego što ste vi spremni da mu date baš ovog trenutka. Ipak, cilj nije da ukinete sva pravila čim dete krene u srednju školu, već da ona počnu da prate njegovu zrelost, a ne samo vaš strah da bi moglo nešto da se dogodi.
„Kući si u 11 jer sam tako rekao“ može da preraste u razgovor o tome gde ide, sa kim je, kako se vraća i kada treba da se javi. Ne, to ne znači da će tinejdžer odjednom odgovoriti: „Hvala ti, mama, na ovom sjajnom primeru odgovornog roditeljstva.“ Moguće je da ćete dobiti prevrtanje očima, uzdah ili zatvaranje vrata nešto odlučnije nego inače.
Ipak, granice koje su jasne, obrazložene i otvorene za razgovor imaju veću šansu da postanu deo detetovog osećaja odgovornosti. Kada razume zašto nešto tražite, lakše će naučiti da slične odluke jednog dana donosi samostalno. Naravno, postoje pravila koja nisu predmet pregovora, posebno kada je reč o bezbednosti. Ali čak i tada možete da objasnite razlog, umesto da se sve završi na čuvenom „dok si pod mojim krovom“.
Cilj nije da vas sluša zato što vas se plaši, već da nauči da razmišlja o posledicama svojih odluka.
4. Da primetite kakva je osoba, a ne samo kakve ocene donosi
U srednjoj školi brojevi lako postanu glavna tema. Prosek, kontrolni, izostanci, pripreme za prijemni i planovi za fakultet. A onda se dogodi da roditelj zna svaku ocenu svog deteta, ali ne zna šta ga je poslednjih dana obradovalo ili šta ga muči u društvu.
Tinejdžer nije zbir ocena u elektronskom dnevniku. On je i prijatelj koji ume da sasluša, osoba koja se trudi i kada joj ne ide, neko ko ume da nasmeje druge ili stane uz nekoga ko je nepravedno tretiran. Primetite i te stvari. Recite mu da vam se dopalo kako je pomogao drugu, kako je reagovao u neprijatnoj situaciji ili što nije odustao kada mu nešto nije išlo.
To ne znači da treba da se pravite da škola nije važna. Znači da ne dozvolite da školski uspeh postane jedino merilo detetove vrednosti. Ako čuje samo šta treba da popravi, može da počne da veruje da je stalno nedovoljno dobro.
Pokažite mu da vidite osobu koja postaje, a ne samo rezultat koji donosi kući.
5. Pravo na grešku, bez osećaja da je razočaralo ceo svet
Zaboraviće neku obavezu, loše će proceniti situaciju ili će možda učiti manje nego što je trebalo. Može da zakasni ili donese odluku zbog koje ćete morati duboko da udahnete pre nego što bilo šta kažete. To je deo odrastanja, i ne naročito zabavan deo, posebno ako ste roditelj koji bi najradije unapred uklonio svaku prepreku sa puta svog deteta.
Ipak, tinejdžer mora da nauči da greške imaju posledice i da može da preuzme odgovornost za njih. Ako mu svaki put rešite problem, teško će razviti samostalnost. Ako ga, s druge strane, zbog svake greške dočekate kritikama i razočaranjem, možda će sledeći put samo naučiti kako da problem bolje sakrije.
Mnogo je korisnije razgovarati o tome šta se dogodilo, šta je moglo drugačije i kako može da popravi situaciju. Možete da budete ljuti zbog njegovog postupka, a da mu istovremeno jasno stavite do znanja da ga volite. Te dve stvari se ne isključuju.
Ako napravi ozbiljnu ili rizičnu grešku, bezbednost i odgovornost moraju biti na prvom mestu. Podrška ne znači da nema posledica, već da dete i posle njih može da vam se obrati za pomoć.
Najvažnije je da zna da greška ne znači da je izgubilo vaše poverenje zauvek, niti da mora da krije problem da bi sačuvalo vašu ljubav.
6. Roditelja koji ume da promeni mišljenje
Ovo je možda najteži deo cele priče, jer nije samo tinejdžer taj koji mora da se prilagodi novoj fazi života. Morate i vi. Pravila koja su imala smisla kada je dete imalo 12 ili 13 godina možda više nisu odgovarajuća kada ima 16 ili 17. Menjaju se školske obaveze, prijateljstva, interesovanja i potreba za privatnošću.
Možda je potrebno drugačije dogovoriti vreme povratka kući. Možda telefon više nije samo zabava, već i sredstvo za grupne školske projekte. Možda dete ima toliko obaveza da mu je potreban odmor, a ne još jedan spisak zadataka čim uđe u kuću.
To ne znači da treba da dozvolite baš sve. Znači da povremeno proverite da li pravilo i dalje ima smisla ili ga održavate samo zato što ste ga jednom postavili. I da prihvatite da vaš tinejdžer neće uvek želeti da vam ispriča svaki detalj svog dana. Privatnost nije isto što i odbacivanje roditelja.
Ne možete tražiti da dete sazreva, a istovremeno se ponašati kao da se ništa nije promenilo od njegovog desetog rođendana.
Šta je tinejdžeru zapravo najpotrebnije?
Nije mu potreban roditelj koji će predvideti svaki problem ili izabrati svaki pravi put umesto njega. A naročito mu nije potreban roditelj koji će srednju školu pretvoriti u višegodišnju pripremu za savršen uspeh, uz dodatne časove, raspored i kontrolu kvaliteta.
Potrebna mu je odrasla osoba koja će biti tu, postavljati granice, saslušati ga i priznati kada pogreši. Osoba koja će brinuti, ali neće svaku nepoznanicu pretvoriti u katastrofu. Koja će mu dozvoliti da raste, a da ga ne ostavi samog kada mu nešto ne pođe za rukom.
Možda je upravo to najteži deo roditeljstva u ovom periodu: naučiti kako da budete uz dete, a da ne budete stalno iznad njega. Kada tinejdžer počne da traži više prostora, to ne znači da mu roditelji više nisu potrebni. Samo mu je potrebna drugačija vrsta njihove blizine.
Manje kontrole, više poverenja. Manje automatskih predavanja, više razgovora. I mnogo više poruka da ne mora da ima sve odgovore odmah.
Čak ni vi ih nemate. A imate i nekoliko decenija prednosti.
