Nije svaka kritika samo „majčinski savet“. Ponekad se iza poređenja, osećaja krivice i stalnog preispitivanja krije obrazac koji ćerka nosi sa sobom i mnogo godina kasnije.
Odnos majke i ćerke ume da bude jedna od najlepših, ali i najkomplikovanijih ženskih priča. To je osoba od koje često prvi put čujemo da smo lepe, pametne, sposobne i vredne. Ali upravo zato njene reči mogu imati posebnu težinu - čak i onda kada odavno više nismo devojčice. Neke rečenice se zaborave. Druge ostanu negde u pozadini i pojave se svaki put kada posumnjamo u sebe.
„Mogla si i bolje.“
„Vidi kako je ona to uradila.“
„Nemoj da budeš tako osetljiva.“
„Posle svega što sam uradila za tebe…“
Na prvi pogled, to mogu biti samo neprijatni komentari ili nespretno izrečene primedbe. Problem nastaje kada postanu pravilo, a ne izuzetak.
Važno je i jedno razjašnjenje: izraz „narcističko ponašanje“ nije isto što i dijagnoza narcističkog poremećaja ličnosti. Ovde govorimo o obrascima poput potrebe za kontrolom, stalnom kritikom, poređenjem, manjkom empatije ili traženjem emocionalne potvrde od deteta.
Ne služi svaka teška majčinska rečenica da nekoga „etiketiramo“. Ali prepoznavanje određenih obrazaca može pomoći da razumemo zašto neke nesigurnosti ostaju sa nama mnogo duže nego što bismo očekivali.
5 obrazaca koji mogu ostaviti dubok trag
1. Tvoj uspeh nikada nije baš dovoljno dobar
Dobila si unapređenje? „Lepo, ali…“
Završila fakultet? „A šta ćeš posle s tim?“
Postigla nešto na šta si ponosna? Umesto „Bravo“, stiže poređenje sa nekim ko je uradio više.
Kada dete stalno dobija poruku da njegov uspeh nije dovoljno veliki, vremenom može početi samo sebe da meri tuđim rezultatima.
I onda odrasla žena dobije posao koji je dugo želela, postigne cilj ili uradi nešto sjajno - a prva reakcija nije zadovoljstvo, već pitanje: „Da li je ovo zaista dovoljno?“
2. Poređenje postaje način komunikacije
Neke majke možda veruju da će poređenjem motivisati dete.
„Zašto ne možeš kao ona?“
„Tvoja sestra je mnogo odgovornija.“
„Pogledaj kako se ona oblači.“
Ali dete ne čuje motivaciju. Čuje da negde postoji bolja verzija njega.
Ako se takav obrazac ponavlja godinama, odrasla žena može postati osoba koja neprestano proverava gde se nalazi u odnosu na druge - ko je lepši, uspešniji, mršaviji, srećniji, dalje stigao. A to je prilično iscrpljujuća životna trka.
3. Kada su emocije „previše“
Plačeš? Dramatična si.
Povređena si? Preosetljiva si.
Ljuta si? Nezahvalna si.
Potrebna ti je pomoć? Opet praviš problem.
Detetu je potrebno da zna da su njegove emocije dozvoljene. Kada se osećanja stalno umanjuju ili doživljavaju kao teret, ono može naučiti da ih potiskuje kako ne bi „pravilo probleme“.
Kasnije to može izgledati kao žena koja se izvinjava kada kaže šta joj smeta, teško traži pomoć ili se pita da li uopšte ima pravo da bude povređena.
4. Krivica postaje sredstvo kontrole
Postavljanje granica u odrasloj dobi trebalo bi da bude normalan deo odnosa između majke i ćerke.
Ali ako svako „ne mogu“ izaziva: „Posle svega što sam učinila za tebe“, granica vrlo brzo počinje da liči na izdaju.
Osećaj krivice tada može postati jači od sopstvenih potreba.
Ćerka počinje da bira reči, planira svaki razgovor i razmišlja kako će njena odluka uticati na majčine emocije.
A jedna stvar je važna: voleti roditelja ne znači biti odgovoran za njegovo raspoloženje, sreću ili zadovoljstvo.
5. Izgled je stalno tema
Kilogram više.
Frizura.
Odeća.
Šminka.
Koža.
Način na koji hodaš ili govoriš.
Komentari o izgledu posebno lako postanu deo unutrašnjeg monologa. Ono što je nekada govorila mama, žena kasnije može početi da govori sama sebi.
I tako nastaje onaj poznati trenutak pred ogledalom kada umesto da vidi sebe, prvo vidi sve ono što „nije dovoljno dobro“.
A šta ako ste se prepoznali?
Prepoznavanje ovih obrazaca ne znači automatski da je majka „narcis“, niti da je svaki težak odnos bez izlaza.
Porodični odnosi su mnogo složeniji od jedne etikete.
Ali ako se neke situacije stalno ponavljaju i zbog njih godinama sumnjate u sebe, osećate krivicu kada postavite granicu ili imate utisak da morate da zaslužite tuđe odobravanje, možda vredi zastati i zapitati se:
Da li je ovo zaista moj glas - ili glas koji sam naučila da slušam?
Jer odraslost ponekad nije u tome da konačno dobijemo tuđe odobrenje. Ponekad je u tome da shvatimo da nam više nije potrebno.
