Nekada je leto imalo miris spontanosti.
Dovoljno je bilo reći „ajmo sutra na more“ i cela stvar bi se nekako već sama složila. Danas ta ista rečenica zvuči kao početak logističke operacije, sa budžetom u Excel tabeli, poređenjem cena, analizom recenzija i blagim osećajem egzistencijalne krize između dva klika na „book now“.
Postoji neka čudna nostalgija za vremenom kada su letovanja bila neplanirana avantura, a ne projekt sa deadline-om. Kada se putovalo sa idejom „videćemo usput“, a ne sa Google mapom, rezervacijom parkinga i listom „must do“ lokacija koje su, naravno, već posetili svi ostali.
Negde usput, leto je izgubilo svoju opuštenu, bezbrižnu energiju. Postalo je organizovano, filtrirano i optimizovano za društvene mreže. Čak i sunce, čini se, mora da prođe kroz određeni filter da bi bilo „Instagram-ready“.
Planiranje odmora danas počinje u januaru, dok se u glavi još uvek rešava pitanje novogodišnjih rezolucija. Do februara već postoje rezervacije, u martu stiže informacija da je „skrivena plaža“ postala viralna, u aprilu cene skaču kao da su kafa sa inflacijom, a do juna već počinje stres oko toga da li smeštaj ima dovoljno „estetski prihvatljivih uglova“.
A onda dolazi jul - mesec u kojem se već umor dogodio pre samog putovanja.
Nekada su se letovanja živela. Danas se dokumentuju. Umesto peska u sandalama, ostaju galerije u telefonu. Umesto spontanih odlazaka na nepoznate plaže, postoje liste „top 10 hidden gems“ koje više nisu hidden, ali zvuče bolje u naslovu.
I dok se svi sele na ista „tajna mesta“, nastaje paradoks savremenog turizma: što je lokacija više otkrivena, to postaje poželjnija. I što je gužva veća, to je veći osećaj da se nešto važno ne sme propustiti.
U tom novom ritmu, leto više ne podseća na odmor, već na pažljivo režiran performans. Svaka kafa ima svoj kadar, svaki zalazak sunca svoju poziciju za fotografisanje, a svaka plaža svoju unapred proverenu „vibe“ ocenu.
Ipak, negde ispod sve te digitalne koreografije, leto i dalje pokušava da ostane ono staro - pomalo neuredno, sporo i nepredvidivo. U trenutku kada se telefon ostavi sa strane, kada planovi prestanu da postoje makar na par sati, vraća se ona stara verzija leta koja nije imala potrebu da bude savršena.
Možda se problem zapravo ne nalazi u letovanju, već u očekivanju da ono mora da bude savršeno. A savršenstvo, kao što praksa pokazuje, retko ostavlja prostor za stvarno uživanje.
I tako, između rezervacija, aplikacija i beskonačnih „must see“ lista, leto i dalje postoji. Samo više ne viče. Čeka trenutak kada će neko konačno prestati da ga dokumentuje i početi da ga živi.
