Mnoga deca imaju običaj da razgovaraju sama sa sobom ili sa svojom zamišljenom publikom.
To često deluje vrlo simpatično, ali se ponekad roditelji zapitaju da li bi ovakvo dečije ponašanje trebalo da ih brine? Prema rečima dečijih psihologa, sasvim je uobičajeno da deca pričaju naglas sama sa sobom, bilo da se obraćaju lutkama ili svom odrazu u ogledalu. Ovakvo ponašanje ne bi trebalo posmatrati kao čudno i negativno. Obično ono dostiže svoj vrhunac između 3-5 godine, ali može trajati i duže.
Zašto deca pričaju sama sa sobom?
Deca istražuju svet i kao takva vežbaju upotrebu svojih jezičkih veština. To je samo jedan od načina dečije igre. Možda ćete primetiti da vaše dete priča samo sa sobom dok obuva cipele, ili priča o svojim dnevnim iskustvima projektujući svoja sećanja pred svojim igračkama, što je sasvim normalno ponašanje. Uglavnom, deca će ponavljati rečenice koje su čula od vas, pa će grleći lutku i reći „nemoj se plašiti mraka, mama je tu“.
Slične teme
Prednosti privatnog govora
Privatni govor, koji se odnosi na govor usmeren ka sebi, može se koristiti kao uvid u dečije misli, njihove emocije i načine ponašanja. Istraživanja pokazuju da deca koja pričaju sama sa sobom dok rešavaju određene zadatke, postižu znatno bolji uspeh od one koja to ne rade. Ona putem privatnog govora kontrolišu svoje ponašanje i emocije tokom aktivnosti koje im predstavljaju izazov.
Kako bi roditelji trebalo da odgovore na ovakvo ponašanje deteta?
Stručnjaci savetuju da ne bi trebalo da pokušavate da ugušite detetovu potrebu da vodi razgovor samo sa sobom. Ovaj oblik ponašanja pomaže deci u njihovom emocionalnom i intelektualnom razvoju, pri čemu se igra i učenje dešavaju istovremeno. Ako vidite svog trogodišnjaka da se igra sa svojim plišanim medom i obraća mu se, ne bi trebalo da kažete „zašto razgovaraš sa njim kada to nije prava osoba?“. To je zbunjujuća poruka, jer bi dete postepeno trebalo da uvidi razliku između zamišljenog i stvarnog sveta.
Kada bi trebalo da se zabrinete?
Iako deca sa određenim problemima u ponašanju, kao što je poremećaj hiperaktivnosti sa deficitom pažnje, imaju tendenciju da razgovaraju sama sa sobom više od druge, pričanje sa sobom nije nužno nešto zbog čega bi trebalo da budete zabrinuti. Deca u najvećem broju slučajeva prerastu ovaj oblik ponašanja kada u školskom uzrastu dobiju instrukcije da budu tiha dok rade zadatke.
Ž.J.
