Zadnjih godina postavlja se često pitanje – zašto se ponavljaju isti obrasci u ljubavnim vezama?
Zašto, uprkos svim naporima, često dolazi do izbora partnera koji izazivaju nesigurnost ili koji nisu sposobni da pruže željenu emocionalnu povezanost? Često je odgovor skriven u detinjstvu, u odnosima koji su se razvijali sa roditeljima i okruženjem. Ovi prvi odnosi postaju nesvesni šablon za sve buduće veze.
Teorija privrženosti: emotivna mapa odnosa
Britanski psihijatar Džon Bolbi (John Bowlby) razvio je čuvenu teoriju privrženosti (attachment theory), prema kojoj odnos sa primarnim starateljem u detinjstvu oblikuje stil vezivanja koji se kasnije ponavlja u partnerskim odnosima. Ako su detinjstvo obeležili sigurnost, razumevanje i doslednost, postoji velika verovatnoća da će se razviti siguran stil privrženosti, što omogućava izgradnju stabilnih i ispunjenih odnosa u odraslom životu.
Međutim, ako su ovi prvi odnosi bili nestabilni, zbunjujući ili izazivali anksioznost, može se razviti jedan od sledećih nesigurnih stilova privrženosti:
- Izbegavajući tip: Osobe sa ovim stilom izbegavaju emotivnu bliskost i preterano naglašavaju nezavisnost. Teže se otvaraju prema partnerima, često postaju hladne ili distancirane, naročito kada partneri pokažu potrebu za bliskošću. Ovaj stil je često rezultat emocionalne nedostupnosti ili odbacivanja roditelja u detinjstvu.
- Anksiozni tip: Osobe sa anksioznim stilom privrženosti boje se odbacivanja i stalno traže potvrdu ljubavi od svojih partnera. Postaju preterano vezane, što vodi ka zavisnosti u vezi. Najčešće su odrasle u okruženju gde su roditelji bili nedosledni, što nije davalo sigurnost.
- Dezorganizovani tip: Njihovo ponašanje u odnosima je kontradiktorno — istovremeno žele bliskost i plaše se nje. Ovaj stil se često povezuje sa traumama ili zanemarivanjem u detinjstvu, kada su roditelji bili nepredvidivi ili zastrašujući.
Zašto se isti obrasci ponavljaju u vezama?
Iskustva iz detinjstva ne ostaju samo kao sećanja. Ona postaju nesvesni obrasci koji upravljaju izborima u ljubavi. Na primer, osoba koja je odrasla u porodici gde je morala da "zasluži" ljubav, može nesvesno da bira partnere koji su emotivno distancirani, jer su takvi odnosi postali poznati i naviknuti.
Upravo zato, nesvesno se biraju partneri koji podsećaju na rane porodične dinamike, u nadi da će se ponoviti iskustva i pokušati ispraviti stare rane.
Kako prekinuti ovaj ciklus?
Prvi korak ka zdravijim vezama je samoproučavanje i svesnost. Razumevanje uticaja detinjstva na emocionalne i partnerske izbore može olakšati donošenje boljih odluka u ljubavi.
Koraci ka izgradnji zdravijih odnosa:
- Prepoznavanje sopstvenih obrazaca: Ključno je prepoznati kako se ponašati u odnosima. Da li se izbegava bliskost? Da li postoji potreba za stalnom potvrdom? Da li se osoba plaši napuštanja?
- Učenje emocionalne sigurnosti: Kroz psihoterapiju moguće je naučiti kako regulisati emocije i pružiti sebi unutrašnju potvrdu, umesto da se ona traži isključivo spolja.
- Biranje emocionalno dostupnih partnera: Kada su prepoznati nesvesni obrasci, lakše je birati partnere koji pružaju stabilnost, a ne one koji podstiču nesigurnosti.
- Psihoterapija i lični razvoj: Terapija može pomoći u procesu obrade trauma iz detinjstva, oslobađanju od njihovog uticaja i stvaranju stabilnih, zdravih odnosa u odraslom životu.
Prošlost nije sudbina
Iako nas detinjstvo oblikuje, nije nužno da ponavljamo iste greške. Samosvest, posvećenost i pravi izbor partnera omogućavaju stvaranje zdravih i stabilnih veza koje počivaju na ljubavi, sigurnosti i međusobnoj podršci. Ključ je u prepoznavanju uticaja prošlih iskustava i usmeravanju ka pozitivnim promenama.
