U eri gde se sve poredi, čak i ljubav je postala pitanje skrolovanja i nesigurnosti.
„Da li postoji neko bolji?“ – ova misao se potajno uvlači u glavu i sabotira ono što već imate. Ironično, potraga za savršenstvom često nas lišava onog što je zaista dragoceno.
Od Tindera do romantičnih komedija, svet nam non-stop poručuje: „Ne zadovoljavaj se ničim manje od apsolutnog!“ Posledica? Veze ne pucaju više samo zbog prevare ili distance, već zbog tihe unutrašnje erozije koja počinje ovim, naizgled bezopasnim pitanjem.
Psiholog Alisija Gonzales objašnjava: „Upoređivanje i maštanje o ‘boljoj verziji’ partnera stvara stalni osećaj nedostatka. Nikada nismo zaista prisutni u vezi jer razmišljamo šta bi moglo biti, umesto da vidimo ono što jeste.“
Ova zamka počinje tiho. Mala nezadovoljstva, faze rutine, scrollovanje po Instagramu, razgovor sa nekim „zanimljivijim“ – i odjednom, vaša veza deluje bledo. Nije partner promenjen – vi ste počeli da je gledate kroz deformisajuće filtere „možda postoji nešto bolje tamo“.
Ali ovo ne vodi ka samospoznaji, već u začarani krug očekivanja i razočaranja. Ljubav nije check-lista. Ako ne ispunjava svako polje savršene sreće 24/7, lako pomislimo da nije „taj pravi“.
„Ljubav nije stalni plamen. To je sigurnost da kad se svetla ugase, neko je pored vas. Ne da vas stalno oduševljava, već da vas drži kad posrnete“, dodaje stručnjak.
Mit o „savršenom drugom“ duboko je povezan sa generacijom prekomerne potrošnje: više opcija, manje zadovoljstva. Isto ono što nas tera da promenimo seriju na Netflixu posle 5 minuta, tera nas i da preskačemo ljude jer ne izazivaju stalni wow. Samo što u životu – i u ljubavi – nema beskonačnih sezona.
Kako da prestanete da sabotirate svoju vezu
Ako se pitate da li vaša veza vredi, umesto da tražite dokaze da nije, postavite sebi drugačija pitanja:
- Da li se osećam poštovano?
- Mogu li biti svoja bez straha?
- Još uvek postoje male stvari koje me čine srećnom?
- I najvažnije: Šta ja mogu da učinim da ovo što imam procveta?
Veza se ne obnavlja obećanjima ili velikim planovima za budućnost, već malim, svakodnevnim gestovima. Poruka usred napornog dana, spontano šetanje, izvinjenje pre nego što nastane nezadovoljstvo – bliskost, dodir, briga – to održava vezu živom, a ne vatromet.
Sledeći put kad vas „A šta ako postoji neko bolji?“ stigne, promenite pitanje:
„Kako mogu da učinim ovo što imam boljim?“
Ljubav nije savršena. Ona je krhka, uporna, puna kontradikcija – i baš zbog toga ljudska. Ne čekajte „savršenog“ – napravite prostor za dobro, stabilno i toplo. I možda tada shvatite da je ono što ste imali sve vreme bilo pravo blago.
