Kako ulazimo u najveseliji period godine, gotovo svako domaćinstvo se pretvara u mali praznični raj: svetle lampice, sjajno okićeno drvo, mekana topla dekica na kauču… i – opet – omiljeni božićni film na TV-u.
Od “Home Alone” do “Love Actually”, mnogi od nas automatski, gotovo bez razmišljanja, pritiskaju “play” na filmove koje smo već gledali bezbroj puta. Ali zašto to radimo?
Iako je istraživanje novih iskustava važno za lični razvoj i kreativnost, ljudski mozak ima jednako snažnu potrebu: želju za poznatim, za sigurnim i predvidivim. Voli situacije koje već dobro poznaje i gde nema iznenađenja. Drugim rečima, u ponovljenim scenama i poznatim dijalozima nalazi utehu i mir.
.jpg)
Zašto nam ponovna gledanja prijaju
Studija Univerziteta u Čikagu pokazuje da gledanje omiljenih filmova ili serija – posebno onih koje vežemo za tople uspomene i pozitivne emocije – funkcioniše kao moćan mehanizam relaksacije. Kada znamo šta će se desiti, nivo stresa pada drastično. Ljudi se osećaju najsigurnije tamo gde je poznato – u svom domu, među stvarima i mirisima koje dobro poznaju, čak i u periodima pojačane napetosti.
Božićni filmovi su posebni jer nas vraćaju u detinjstvo, u porodicu, u mirise kolača i tople trenutke ispunjene smehom. Postaju emocionalno utočište: dovoljno je da se začuje prva nota iz omiljenog prazničnog soundtracka i već smo tamo – u svetu gde je sve poznato, toplo i bezbrižno.
Paradoksalno, predvidivost nije dosadna. Naprotiv – ona je terapeutska. I baš u vreme Božića, možda je upravo to ono što nam treba.
Koje ćete filmove ove godine gledati po…1056. put?
