Od društvene osude do istinske radosti provođenja vremena – same sa sobom.
Sve češće, psiholozi preporučuju ženama da sebi priušte nešto što je nekada delovalo kao tabu: večeru u restoranu – bez ičijeg društva. Ne kao rezultat usamljenosti, već kao svesnu odluku da se odvoji vreme samo za sebe.
Koliko puta se dogodilo da neka žena poželi da isproba novo, uzbudljivo mesto, ali društvo nikako da se uskladi? Neki još uvek čekaju savršen trenutak, dogovor sa partnerom, prijateljicama ili povod da nešto proslave. A zapravo – nije potreban povod osim sopstvene želje.
Prekid sa stereotipima
„Hoće li me gledati čudno?“ „Da li će ljudi misliti da nemam društvo?“ – ovakva pitanja su česta i sasvim prirodna. Njihovo poreklo leži u duboko ukorenjenim društvenim očekivanjima.
„Naučeni smo da verujemo kako je biti sam u javnom prostoru znak čudnosti, odbačenosti ili socijalne nevidljivosti“, objašnjava psihološkinja Ana Morales, specijalizovana za emocionalnu ishranu i prihvatanje tela. „Ako neko jede sam, odmah se pretpostavlja da nema nikog, umesto da se prizna – možda je upravo to bio izbor.“
Barovi, kafići i restorani vekovima su zamišljeni kao mesta društvenog života. Zbog toga se žene često osećaju izloženo ili čak nelagodno kada odluče da ih posete same. I dok je muškarcima društveno dozvoljeno da sede sami, žena bez pratnje i dalje budi radoznale poglede i pitanja.
„Vekovima se vrednost žene merila kroz odnos s drugima – kao ćerka, partnerka, majka. Uvek u službi nekog drugog“, podseća Morales. Zato je slika žene koja sama sedi u restoranu, odlazi u bioskop ili putuje – i dalje za mnoge nepojmiva. A upravo to – razbijanje tih zastarelih predstava – postaje čin ličnog oslobođenja.
Prihvatanje: tišina nije prazna, ona je ispunjena prisustvom
Društvena očekivanja su glavni uzrok unutrašnjeg otpora prema ideji samostalnog obroka. Nije neprijatno to što stoji prazan sto – već glasovi u glavi koji stvaraju neprijatnost dok se lista meni.
„Sedenje same za stolom nije znak neuspeha, već čin snage“, ističe Morales. „To je poruka: danas ne treba niko da bi vreme bilo ispunjeno. Danas je dovoljno biti sa sobom.“
U svetu koji uči žene da stalno budu dostupne, ljubazne i uklopljene, ovaj čin postaje – tihi oblik pobune.
Uživanje: jer to zaslužuje svaka žena
Oni koji se usude da isprobaju ovu jednostavnu, ali moćnu naviku, brzo otkrivaju jednu veliku istinu – neopisivo je lepo kada uživanje ne zavisi od drugih.
„To je čin samopoštovanja. Poruka telu i duši: radim ovo jer to zaslužujem“, objašnjava Morales. Psihološki efekat ovakvih iskustava odmah utiče na samopouzdanje – ruši se iluzija da samo ono što se deli ima vrednost.
Jer da – ono što se doživljava u tišini, bez publike, jednako je važno. To je sloboda da se odluke donose samostalno, bez potrebe za objašnjenjima ili potvrdom.
Zato, sledeći put...
… neka se žena ne ustručava. Ne mora da čeka nečije „može li tad“ ili da traži povod za slavlje. Dovoljna je želja.
Neka obuče ono u čemu se oseća moćno. Neka izabere mesto koje dugo želi da poseti i neka rezerviše – sto za jednu osobu. Jer njeno društvo je – više nego dovoljno.
