Danas, svet se vrti oko jednog malog “dugmeta” – lajka na društvenim mrežama.
Taj jedan klik nekako definiše našu vrednost, potvrđuje naše postojanje i postavlja granice između stvarnog i onoga što želimo da pokažemo. U eri gde se gotovo sve meri u lajkovima i komentarima, često zaboravljamo istinu koja se krije iza filtera.
Uzmimo primer roditelja koji objavljuju fotografije svoje dece, ali im pritom prekrivaju lice. Šta se ovde zaista događa? Žele da pokažu, ali se u isto vreme plaše da pokažu. To nije zaštita – to je kompromis između “želim da pokažem” i “bojim se da pokažem”. To je digitalni balans između potrebe za potvrdom i straha od društvene kritike.
Isto važi i za ostale “momente” online života. Ljudi pišu javne epitafe za pokojne osobe, kao da očekuju da ih pokojnik pročita, ili ističu uspehe svojih mališana samo kad je ocena savršena, dok manje uspešne trenutke brišu iz feeda. Savršenstvo stane samo u digitalnu vitrinicu – ne pokazuje ko smo, već kako želimo da izgledamo.
Polako, ali sigurno, gradimo društvo u kojem privid nadmašuje suštinu. Društvo koje meri vrednost lajkovima, komentariše i traži potvrdu, a ljubav i prihvatanje često se mešaju sa površnim odobravanjem. I iza svih tih fotografija, osmeha, filtera i hashtagova, krije se tiha usamljenost – duboka potreba da budemo viđeni, priznati i potvrđeni.
Poruka za publiku: Biti autentičan u digitalnom svetu je hrabrost. Prava vrednost nije u lajkovima, već u iskrenosti koja ostaje kada ekran utihne.
