Miris sveže opranog veša mnogima je sinonim za čistoću i osećaj doma.
Međutim, upravo proizvodi koji stvaraju taj prepoznatljiv miris – omekšivači za veš i mirisni listići za sušilicu – poslednjih godina našli su se u centru pažnje lekara i naučnika. Iako nema dokaza da sami po sebi izazivaju rak, stručnjaci upozoravaju da bi njihovu upotrebu ipak trebalo svesti na minimum.
Na društvenim mrežama često se mogu videti tvrdnje da pojedini proizvodi za domaćinstvo „izazivaju rak“, ali onkolozi ističu da je stvarnost znatno složenija. Kako objašnjava onkolog dr Krušangi Patel, rak je rezultat kombinacije brojnih faktora koji deluju godinama – od genetike i životnih navika do različitih uticaja iz okruženja. Nijedan pojedinačni proizvod ne može se posmatrati kao jedini uzrok bolesti.
Sličnog je mišljenja i onkolog dr Trejsi Proverbs-Sing, koja naglašava da cilj ovakvih upozorenja nije stvaranje panike, već donošenje informisanijih odluka. Prema njenim rečima, male promene u svakodnevnim navikama mogu doprineti smanjenju nepotrebne izloženosti hemikalijama tokom života.
Posebnu pažnju stručnjaci usmeravaju na veštačke mirise koji se nalaze u omekšivačima i mirisnim listićima za sušilicu. Kako ističe onkolog dr Adil Kan, većina ovih proizvoda ne sadrži namerno dodate poznate kancerogene supstance, ali može sadržati mirisna jedinjenja, nečistoće ili nusproizvode proizvodnje za koje postoje sumnje da bi mogli biti štetni.
Dodatni problem predstavlja činjenica da proizvođači često nisu obavezni da navedu sve sastojke koji se kriju iza oznaka poput „fragrance“ ili „parfum“, jer se oni smatraju poslovnom tajnom. Zbog toga potrošači često ne znaju kojem su hemijskom sastavu zapravo izloženi.
Prema rečima hematologa i onkologa dr Mohamada Kaira F. Kasavneha, određene hemikalije iz ovih proizvoda mogu ostati na tkanini čak i nakon pranja, ali i dospeti u vazduh u zatvorenom prostoru, naročito kada se veš suši u mašini. U fokusu su takozvana isparljiva organska jedinjenja (VOC), za koja su pojedina istraživanja pokazala da se mogu oslobađati tokom sušenja.
Neke od tih supstanci uključuju acetaldehid i benzen, jedinjenja koja su u određenim uslovima povezana sa povećanim rizikom od razvoja malignih oboljenja. Ipak, stručnjaci naglašavaju da stvarni rizik zavisi od količine, učestalosti i dužine izloženosti, pa nema razloga za strah ako ste godinama koristili omekšivač.
Za razliku od deterdženta, koji se uglavnom ispere tokom pranja, omekšivači su dizajnirani tako da ostanu na vlaknima tkanine. Upravo zbog toga kontakt kože sa ostacima proizvoda i udisanje mirisnih jedinjenja mogu trajati znatno duže.
Lekari zato savetuju da, kada god je moguće, biramo proizvode bez dodatih mirisa ili da potpuno izbacimo omekšivač iz rutine pranja. Za mekši veš preporučuju kuglice od vune za sušilicu, koje smanjuju statički elektricitet i skraćuju vreme sušenja, dok nekoliko kapi eteričnog ulja može pružiti blag prirodan miris.
Još jedna jednostavna alternativa jeste obično belo sirće, koje se dodaje u poslednje ispiranje. Ono pomaže da se uklone ostaci deterdženta, prirodno omekšava tkaninu i ne ostavlja intenzivan miris na odeći.
Najvažnija poruka stručnjaka nije da treba živeti u strahu od svakodnevnih proizvoda, već da je korisno smanjiti nepotrebnu izloženost hemikalijama kada za to postoje jednostavne i bezbedne alternative. Male promene u svakodnevnim navikama mogu biti deo dugoročne brige o zdravlju, bez potrebe za panikom ili ekstremnim merama.
