Volite svoju decu, u to nema sumnje, ali ako nešto u vezi njih ne podnosite to je cviljenje.
Dajete sve od sebe da budete smireni i da pronađete način da budete tu za njih, razumete ih, podržite i o svemu razgovarate, ali cviljenje vas jednostavno izbacuje iz takta. Biti u ulozi roditelja klinaca od 3-5 godina, je poput skakanja na trampolini – čas ste u vazduhu ponosni na svog mališana kako je pametan i dobar, čas ste sa nogama blizu zemlje i osećate kao da propadate u nju kad on počinje da cvili.
Slične teme
Međutim, izbor naših klinaca da cvile je poprilično fascinantno „oruđe“. Ovakvo detetovo ponašanje smatra se vrlo uobičajenim, i što je najzanimljivije u celoj priči univerzalno je u svim kulturama. Deca ovaj „mehanizam“ koriste da bi privukla pažnju svojih roditelja, i to na najbrži mogući način. Takođe, što se tiče opcija vokalizacije, smatra se da je ovo najneugodniji izbor naše dece. U jednom ispitivanju na ovu temu, pokazalo se da su naučnici koji su bili primorani da slušaju dečiju kuknjavu napravili mnogo više grešaka u radu od onih koji to nisu slušali, kao i da se ovaj zvuk smatra iritantnijim čak i od dečijeg plača.
DAKLE, KOJI JE NAJMIRNIJI NAČIN DA ZAUSTAVITE DEČIJE CVILJENJE?
Kao prvo, udahnite duboko. Cviljenje samo po sebi nije štetno, samo je iritantno. Kada se sa njim susretnete, spustite se do nivoa dečijih očiju i kažite „Stvarno želim da razumem šta pokušavaš da mi kaže, ali mi je teško jer kukaš. Možeš li to da kažeš svojim pravim glasom?“.
Razlog što ovo funkcioniše je taj što priznajete detetovu potrebu za vašom pažnjom, i stavljate mu se na raspolaganje. Ali, u isto vreme zahtevate od njega da promeni svoje ponašanje i prilagodi svoj ton. Ako nasuprot toga vičete i ponašate se uznemireno, kao što je možda i za očekivati da jeste, dete dobija poziv da nastavi sa cviljenjem.
Ž.J.
