Gotovo da nema roditelja koji se nije susreo sa besom svog mališana i njegovim nagonom da udara se oko sebe.
Kada se dete uzrasta od 2-5 godina bori sa velikim emocijama, promene raspoloženja mogu doći veoma brzo i snažno. A kada te emocije postanu fizičke, što znači da dete pribegava udaranju, prirodno je da želite da ih naterate da prestanu sa takvim ponašanjem.
Slične teme
„Ne radi to!“, vičete. „NIKAD ne udaramo druge kada smo besni!“.
Vaš prirodan instinkt vam nalaže da odreagujete podjednako jako kao i vaše dete. Međutim, on bi mogao da vam donese više štete nego koristi, tvrde stručnjaci. Stvar je u tome, da kada dete fizički nekog napada, ono to obično radi jer žudi za pažnjom. Kada nekog udari, sva svetla reflektora su usmerena ka njemu. Dakle, umesto da se seća vaših prekornih reči i da se ponaša u skladu sa njima u budućnosti, vaše dete uči da udaranje zapravo znači – dobijanje mamine pažnje. A to sigurno nije ono što želite, zar ne?
DA LI POSTOJI BOLJI PRISTUP?
Detetu koje još uvek ne shvata šta su emocije i kako se upravlja sa svim tim velikim osećanjima, trebalo bi da pomognete da to uradi. Kao prvo, važno je da ostanete mirni u datom trenutku, dok istovremeno potvrđujete njegov bes i frustraciju. Takođe, važno je da sa detetom u tom trenutku razgovarate i da se potrudite da ojačate granice. Možete da kažete nešto poput: „nije u redu udarati nekog. Sedeću ovde kraj tebe i zajedno ćemo da udahnemo duboko i smirimo se.“ Spuštajući se na detetov nivo, dajete mu priliku za resetovanjem. Kad se dete smiri, možete otići čak i korak dalje i pitati ga koji je razlog njegovog nerviranja i udaranja. Razlozi zbog kojih bi dete moglo da bude ljuto se protežu u rasponu od – gladan sam, hladno mi je, do želim da se igram, ili spava mi se. Iznenadili biste se da nije uvek kriv neko treći, i da čak i osnovne detetove potrebe mogu da izazovu ovu njegovu reakciju.
Ž.J.
