Neki ljudi jednostavno imaju neverovatnu sposobnost da ostanu pribrani čak i kada im se život potpuno zakomplikuje. Ne zato što nemaju probleme, već zato što su naučili da ne dozvole da problemi postanu ceo njihov svet.
Naravno da se i oni plaše, nerviraju, umaraju i imaju dane kada im je svega preko glave. Samo što, umesto da zauvek ostanu u tom trenutku, pokušavaju da pronađu način da krenu dalje.
Dok jedni u svakoj situaciji prvo vide ono što može da krene po zlu, drugi nekako uspeju da pronađu makar jednu malu stvar koja još uvek ima smisla. I upravo se ta razlika često krije u načinu na koji razgovaraju sami sa sobom.
Postoji pet rečenica koje ćete vrlo često čuti od ljudi koji su naučili da se ne predaju čim naiđe prva velika prepreka.
1. „Moglo je da bude i gore.“
Ovo nije ignorisanje problema niti pretvaranje da je sve sjajno. To je pokušaj da se situacija sagleda iz šire perspektive.
Ljudi koji su već prošli kroz teške periode često znaju da jedna loša situacija ne znači da je sve krenulo nizbrdo. Umesto da se izgube u katastrofi koja se upravo dogodila, pokušavaju da je stave na pravo mesto. Nije svaki loš dan loš život. I ponekad je upravo to podsećanje dovoljno da se stvari ne učine još težim nego što jesu.
2. „Proći će i ovo.“
Otporni ljudi ne čekaju da strah nestane da bi nastavili dalje. Krenu iako su uplašeni, umorni ili nesigurni. Sećaju se da su već imali teške dane i da su ih nekako ipak preživeli. Zato sebi ne govore da moraju odmah da budu jaki, već da samo treba da izdrže još malo.
A postoji i još jedan mali trik: razgovaraju sa sobom kao sa osobom koju vole. Ako biste najboljoj prijateljici rekli „izdržaćeš“, možda bi bilo vreme da isto kažete i sebi.
3. „To je to. Hajde dalje.“
Postoje stvari koje jednostavno ne možemo da promenimo. Možete ih analizirati do sutra, vraćati film, ljutiti se i pitati se zašto se baš vama nešto dogodilo, ali odgovor ponekad neće promeniti ništa.
Zato ljudi koji dobro podnose teške situacije pokušavaju da naprave razliku između onoga što mogu da kontrolišu i onoga što ne mogu. Ako nešto može da se popravi, popraviće ga. Ako ne može, čuvaju energiju za ono na šta zaista mogu da utiču. Prilično jednostavno, a neverovatno teško za naučiti.
4. „Treba mi malo vremena.“
Biti pribran ne znači nikada ne izgubiti živce. Znači znati kada je trenutak da se zaustavite pre nego što kažete ili uradite nešto zbog čega ćete se kasnije kajati. Nekada je potrebno da se udaljite od situacije, prošetate, budete sami ili jednostavno nekoliko puta duboko udahnete. Nije beg. To je pauza.
A nekada upravo ta mala pauza napravi ogromnu razliku između reakcije iz besa i odluke zbog koje ćete sutra biti zadovoljni.
5. „I ovo će jednom biti iza mene.“
Možda je najvažnija od svih. Kada se nalazimo usred problema, lako je poverovati da će tako izgledati i sutra, i sledeće nedelje, i za mesec dana. Ali osećanja se menjaju, okolnosti se menjaju, a čak i najteži periodi imaju svoj kraj.
Ljudi koji su naučili da se nose sa životnim udarcima ne zaboravljaju da bol postoji. Samo ne dopuštaju sebi da poveruju da će zauvek trajati.
Zato ne moraju svakog dana da budu optimisti. Dovoljno je da ne odustanu od ideje da može biti bolje.
I možda je upravo to prava snaga. Ne ona glasna, koja se stalno dokazuje, već ona tiha koja kaže: „Dobro, ovo je teško. Ali idem dalje.“
Jer ne postoje ljudi koji nikada ne pokleknu. Postoje ljudi koji, kada padnu, sebi daju malo vremena, ustanu i pokušaju ponovo.
