Pozorišna publika zavolela ju je zbog predstave Otac na službenom putu. Ljubitelji sedme umetnosti zapazili su je u filmu Olega Novkovića Beli, beli svet..
. Mlada glumica Hana Selimović za kratko vreme pokazala je sve svoje glumačke potencijale i mističnu stranu svoje ličnosti. Za magazin GRAZIA ostavila je modno umeće i talenat da se nosi s objektivom foto-aparata. I mnogo, mnogo duha…
Sa dvadeset i četiri godine Hana Selimović deluje potpuno autentično i samouvereno. Njena profesionalna sigurnost potkrepljena je sve većim brojem nagrada za glumu (Zlatni smijeh, Sterijina nagrada, glumica godine u Ateljeu 212, nagrada Filmskog festivala Pau u Francuskoj…), a praktično je tek na početku karijere. Utisak da ima stav u svim segmentima života potvrđuje i opaskom da joj je oštrina jezika u prirodi, da potencira sopstveni humor i svaki intervju doživljava kao lični pečat. Zbog toga joj je bitno kako je novinari interpretiraju. I još jedna važna opaska.
Na neizostavno pitanje kako se nosi sa činjenicom da je potomak slavnog pisca Meše Selimovića, odgovara da “ne može ceo vek, cela porodica da se šlepuje na njegov individualni rad”. Jasno je da bi vrlo rado, jednom zauvek to pitanje da izbegne. Osim što glumi u pozorištu i na filmu, Hana radi i kao asistent profesoru Nebojši Dugaliću na Akademiji umetnosti.
Šta je bilo presudno da se odlučite za glumački poziv?
Samo pitanje "šta je presudno" sadrži u sebi dve stvari – sudbinu i presudu. Ja sam se sudbini prepustila, a presuda je moje zatočeništvo u toj profesiji. Zapravo, moj jedini utisak je to da nisam ni imala izbor. Ponekad me ta izvesnost raduje, a ponekad zastrašuje. Kao i kod svih velikih ljubavi, ništa nije jednostavno.
Kada ste završili glumu na Akademiji umetnosti, da li ste imali neku viziju u kom će pravcu ići vaša karijera ili ste se prepustili sudbini?
Vizije tokom studiranja su vrlo promenljive, vođene željama i poražene sumnjama. Tako da se bez vizije, u suštini, čovek mnogo bolje snalazi. U jasnoj i gruboj stvarnosti.
Skrenuli ste pažnju na sebe igrajući u predstavi Otac na službenom putu Ateljea 212 za koju ste višestruko nagrađeni. Kako ste doživeli sve te nagrade na početku karijere?
U rad na toj predstavi krenula sam prilično očišćena od očekivanja, nagađanja, slutnji. To je bio veliki zadatak i prepustila sam mu se celovito i rizikujući. To se ispostavilo kao dobar način. Nagrade su potvrda nekom ulogu i prijale su mi. Učvrstile su mi korak i veru. Dakle, dale su mi nove snage za dalje rizike, za kojima jedino žudim.
Reditelj ove predstave Oliver Frljić poverio vam je ulogu majke Sene, dok dečaka igra Đuza Stojiljković. Da li ste imali dilemu kako ćete je odigrati?
Oliver Frljić je reditelj koji ima značajan umetnički trag u celom regionu. Dakle, sve njegove nekonvencionalno podeljene uloge u ovoj predstavi, kao i u svim ostalim predstavama, dokazuju da godine, pa i iskustvo, nisu presudno značajni za umetnost koja njega zanima. O Seni sam toliko toga rekla, da mi je jedina dilema ostala – šta nisam rekla.
Više igrate u pozorištu, ali vas ni film ne zaobilazi. Kako to usklađujete, da li vam je naporno?
S obzirom na to da sve tek započinje, s naporom se nosim promenljivo. Na svu sreću, umem da se odmorim, obnovim, ali kad se ta dva preklope, vrlo mi je naporno. Ono čime se glumac služi, ako svoj posao sprovodi do kraja, vrlo je pipava i krhka stvar, jer radi se o nečijem biću. Revitalizacija se uči. Važno je oko sebe imati i ljude koji razumeju tu vrstu previranja. Nadam se da ću brzo savladati te lekcije i stvoriti okolnosti u kojima ću se brzo vratiti početnim snagama nakon velikih napora.
Nagrađeni ste u Francuskoj za ulogu u filmu Beli, beli svet, da li ste razmišljali o internacionalnoj karijeri? Da li ste imali neke ponude?
Kinematografija je u svetu otišla toliko daleko, zbog tradicije te industrije koja već sedamdeset godina proizvodi remek-dela, da u tom smislu mi ne možemo da se poredimo sa tom dimenzijom stvaralaštva i tolikim odricanjima na koja uglavnom nismo spremni, što zbog načina na koji smo navikli da radimo, što zbog manjka sredstava, što je i te kako značajan faktor. Nekih ponuda jesam imala, međutim, nikada do sada svi uslovi nisu dozvolili da se neka saradnja ostvari. Verujem da me neće mimoići ništa što mi predstoji. Pa ako je to i iskustvo rada negde van ove zemlje, rado ću ga prihvatiti.
S kim volite da radite?
Sa svima koji vole da pokušaju da rade sa mnom. Sa slobodnim, duhovitim, hrabrim ljudima, s ljudima uzbudljivog uma i prirode. A u tom slučaju se u razmeni dogodi uvek veliko i prijatno iznenađenje.
Čini se da ne jurite popularnost, ali vas ona stiže. Kada ste vi u pitanju, nije bilo potrebno da glumite u nekoj domaćoj TV seriji. Šta mislite o toj vrsti popularnosti glumaca kod nas?
Mislim da popularnost skriva prave vrednosti, a razotkriva mane. Od televizijskih sadržaja sam bežala jer oni ne zadovoljavaju moju potrebu za smislom. Ukoliko me ta vrsta pažnje i stiže, kako vi kažete, ja se, uprkos svemu, i dalje osećam kao u dubokoj ilegali.
Radite kao asistent na Akademiji umetnosti, šta najčešće govorite studentima glume?
Kada sa njima govorim, tada najviše verujem da i za mene ima nade. Oni me iniciraju i drže budnom.
Letos ste snimali film Neposlušni, u kakvoj ulozi ćemo vas gledati?
Kad već film u svom naslovu ima sadržaj koji objašnjava nečiji karakter, onda to obavezuje reditelja i ceo tim da na tu temu odgovore. Neposlušnost vuče za sobom mnoštvo peripetija i mrežu situacija koju jedino raspliće dobrota. Ovakva vrsta uloge može da se radi samo organski, bez kompromisa, kalkulacije, premišljanja i ustezanja. Dakle potpuno. S ovakvim nečim se nisam susrela nikada do sada. Rediteljka Mina Đukić je glavni krivac za okupljanje ekipe koja je bila spremna na taj način rada. Na velike slobode. A sloboda je otmena kategorija i ona zbunjuje i parališe svet koji joj nije sklon. Utoliko nam je hrabrost bila veća.
U kakvom ste tačno srodstvu sa piscem Mešom Selimovićem, šta su vam pričali o njemu?
Moje prezime mi nalaže da se ponašam dostojanstveno i u skladu sa onim što se od mene očekuje. Meša Selimović je moj deda-stric i čovek je pisao sve što je napisao iz nepresušne potrebe za tim činom. I dobio mnogo književnih priznanja. Ne može ceo vek, cela porodica da se šlepuje na njegov individualni rad. Ja to nikada nisam ni činila, isticala, a ponajmanje koristila. Posle ovakvog odgovora, nadam se da neću morati nanovo da odgovaram na ovo jedno te isto pitanje.
Kako vidite sebe u budućnosti?
Kako ćemo? Hoćete romantično, zavesa se diže, ja sam u belom i odmah plačem u velikom monologu? Ili želite realistično, zavese nema jer pozorište nema para, grupa glumaca urliče i skandira da želi promene. Po svaku cenu. Ja sam u drugom redu. Ako ćemo ono šta je zgodno za javno mnjenje, onda je to vrhunski tekst, sa vrhunskim rediteljem, koji mi je uzgred i muž, ljubavnik mi je neposredni partner u predstavi, a svi saradnici me obožavaju. A vi zapravo želite da znate slutim li ja šta će biti? Aha. E pa nemam pojma. Ali verujem da će biti turbulentno i zabavno.
Želje i realnost
Nisam želela ništa, a dogodilo se sve. Mogu i da obrnem. Želela sam sve, a nije se dogodilo ništa. Želela sam vizije, a događa mi se stvarnost. Ponekad se te dve stvari i preklope. Tad sve ima mnogo više smisla.
Uzori i divljenje
Imam ljude kojima se istinski divim, ali to mi nisu uzori, to su mi, na sreću, prijatelji.
Partner na sceni ili u kadru
Meni je svejedno. Samo da me lepo gleda.
Najbolji savet profesora Dugalića
Da glumu, a ni sebe, ne treba shvatati suviše ozbiljno.
Opuštanje
Nalazim načine. Nekada uspešno, nekada manje uspešno. I to se uči.
Grazia.rs