U novoj postavci predstave Ženski orkestarreditelja Juga Radivojevića (premijerno izvedena u Narodnom pozorištu u novembru) veliko delo Žana Anuja oživelo je savremenim duhom. U priči o uzburkanoj pozorišnoj branši, u kojoj jednu od članica simfonijskog orkestra igra i Bojana Stefanović, lične priče prelamaju se kroz krizna vremena...
Baveći se muzikom i plesom još od malih nogu, glumica Bojana Stefanović nije ni sanjala da će jednog dana biti zvezda mjuzikla Neki to vole vruće u Pozorištu na Terazijama. A da se trud isplatio, dokazuje i činjenica da je ova šarmantna glumica sazrela za velike dramske uloge kao što je Lora u Staklenoj menažerijikoju igra u Narodnom pozorištu. Uloga violinistkinje Patricije u Ženskom orkestru za nju je samo još jedan glumački izazov.
Kakva je vaša uloga u predstavi Narodnog pozorišta Ženski orkestar?
Patricija je jedan veliki i ozbiljan umetnik, puna principa, ali takođe i problema. Ona počinje komad kao jedna stamena tvrđava, a onda pratimo kako se ta tvrđava kamen po kamen osipa i urušava. Njen unutrašnji svet, koji je godinama čuvala zatvoren, počinje da izbija iz nje i potpuno je tokom komada preobrazi.
Koliko je napornije raditi na mjuziklu u odnosu na ostale pozorišne žanrove?
To je jedan vrlo naporan i zahtevan žanr. U sredinama gde mjuzikl ima malo dužu istoriju umetnici se opredeljuju i treniraju od malih nogu, a zatim kroz ceo život. Kod nas ovaj žanr sve više napreduje, svake godine su dometi sve veći i, na moju veliku radost, dolaze i nove generacije koje su željne i spremne da naporno rade i bave se mjuziklom. Kada morate da u isto vreme plešete, pevate i odmah nakon toga da nastavite sa scenom, u kojoj nežno izjavljujete ljubav, fizička i pevačka kondicija su od neprocenjivog značaja. Ali rad u mjuziklu je i veliko uživanje, i publika koja prati ovaj žanr je verna, vesela i divna, tako da je igrati za nju božanstveno.
Kako ste se snašli u ulozi violinistkinje?
Nikako se ne bih usudila da kažem da “sviram” violinu u predstavi. Reditelj Jug Radivojević je vrlo inteligentno našao rešenja, uz pomoć kojih će publika dobiti apsolutan utisak da su pred njima muzičari simfonijskog orkestra, ali, naravno, da je bilo nemoguće i pomisliti da bismo mi mogli, za dva meseca, da naučimo da sviramo tako zahtevne instrumente kao što su gudački ili harfa na primer. Mada, moram priznati da mi je, s obzirom na to da imam iskustva s klavirom i da volim klasičnu muziku, ceo taj rad sa violinom bio uzbudljiv.
Kakve pripreme iziskuje takva predstava?
Pripreme su bile kakve i inače jesu za mjuzikl, iako predstava po definiciji to nije. Imali smo pevačke, koreografske i dramske probe, kao i pomenut rad sa instrumentom. Bilo je divno i drugačije. Numere koje je komponovao Vladimir Pejković neverovatno su uzbudljive, potresne i razoružavajuće. Moram da kažem da mi je, od dosta songova koje sam tokom karijere imala prilike da otpevam, a uglavnom su to bile numere poznatih američkih kompozitora za mjuzikle, ovo jedan od glumački i pevački najinspirativnijih i najuzbudljivijih zadataka.
Popularnost ste kod televizijskih gledalaca stekli igrajući u seriji Ono kao ljubav, kakav stav sada imate o voj vrsti produkcije?
Nemam neki poseban cilj. Radim ono što me ispunjava, u čemu znam da ću se dobro osećati i što je za mene zahtevno i, ako je moguće, drugačije od prethodnog zadatka. Serije mogu da budu odličan trening za glumca. Sistem rada je drugačiji nego u pozorištu, neretko je i žanr nešto što nemate prilike da radite na sceni (kao što je to i bio slučaj sa serijom Ono kao ljubav). Uživala sam radeći ovu seriju. Žao mi je što nisu uspeli pregovori za nastavak. Vidim da je i publika ostala željna, pošto svi koji me prepoznaju prvo pitaju – a kada će nastavak.
Šta još niste ostvarili, a želeli biste da uradite?
Ne razmišljam u tom pravcu. Samo neka je zdravlja, a dobrih uloga će biti, polako, svaka u svoje vreme. Neka ih ima dovoljno za trajanje kroz celu karijeru, eto toliko.