Kada par otkaže svoje venčanje, to svakako dolazi kao prilično velik šok svima koji ih poznaju.
Par koji je izgledao tako zaljubljeno i jedva čekao da provede ostatak života zajedno, iznenada odlučuje da svako do njih krene svojim putem. Zašto? Nakon godina zabavljanja i velikih planova po pitanju venčanja, šta se to dogodi da ljudi otkažu jedan tako važan dan?
Od trenutka kada upoznamo svog partnera, do momenta kada izgovorimo sudbonosno “da” dogodiće se čitav niz stvari. Odlazićemo na sastanke, upoznavati dublje jedno drugo, uključiti u celu priču svoje prijatelje i porodicu, a onda početi da zamišljamo život u dvoje. Koračanje ka oltaru je deo te slike. Put koji međutim, vodi do oltara je dug i zahteva vreme i posvećenost. Što više vremena ulažete u nešto, to vam je teže da to napustite.
Baš poput Prvog Njutnovog zakona po kom telo koje se kreće (ili miruje) teži da ostane u pokretu, par koji je u ljubavnoj vezi nastoji da ona raste i razvija se. Čak i ako se dogodi da veza u ranim svojim fazama bude poremećena, čim se par veri, postoji niz jakih sila koje ga teraju da nastavi dalje sa planom o venčanju. Pa opet, ima i onih koji urade nešto što je većini nezamislivo – otkažu svoje venčanje!
Slične teme
Šta kažu istraživanja?
Ova tema je zainteresovala naučnike i nedavno je sprovedeno istraživanje kako bi se utvrdio najčešći uzrok otkazivanja venčanja. Istraživanje je obuhvatilo 30 parova starosti od 18-48 godina, koji su otkazali svoje venčanje. Ono što je važno istaći jeste da su svoje veze svi ispitanici opisali kao dugotrajne i ozbiljne, koje su trajale najmanje 4 godine.
Dominantna tema je zapravo bila predstojeće venčanje, koje je bilo poput katalizatora za dublje i namernije razmišljanje o budućnosti odnosa. Mnogim ženama je proces planiranja ceremonije pružio konkretne smernice za vizualizaciju budućnosti koja je očekuje. Ako je par nailazio na nesuglasice po pitanju odluka o venčanju i muškarac je na primer dozvolio sebi da viče na ženu, kako bi dokazao svoje, šanse su da joj je to otvorilo oči i da je shvatila da to ne želi do kraja života.
S druge strane ako je žena toliko bila obuzeta planiranjem venčanja, da nije ni primećivala svog budućeg muža, šanse su da je on pomislio “ako me ona ne primećuje sad, kada planiramo svoje venčanje, kako će uzimati u obzir bilo šta što ja kažem kada se konačno venčamo?”. Ovakve misli najčešće su bile dovoljne da pojedinci uprkos svemu odluče da im je bolje da se raziđu.
Osim svega toga, mnogi od njih su poželeli da imaju još malo vremena da “shvate neke stvari” pre nego što donesu tako važnu odluku, što je dovelo do toga da im partner okrene leđa, misleći da među njima ne postoji dovoljna količina ljubavi. A čak i oni kojima je dato to vreme su često nakon objektivnog sagledavanja veze shvatili da im nedostaje kompatibilnost sa partnerom.
Postavlja se pitanje: zašto su održavali vezu sve do pitanja venčanja?
Činjenica je da svako od nas želi da ima nekog kraj sebe. Čak i najnestabilnije veze imaju potencijal da postanu stabilne. Međutim, veza nije tako ozbiljno “stanje” kao brak. Sve one stvari koje su “mogle da prođu” u vezi, poput učestalih svađa, neverstva, laganja i slično, u braku to ne bi uspele. Nagomilani problem gurnuti pod tepih u toku veze, poput ogromnih talasa obrušili bi se na par u toku procesa planiranja venačanja.
Kao i pri svim drugim važnim prekretnicama u životu, postajemo najsvesniji sebe, svojih osećanja, potreba i želja kada smo “saterani u ćošak”.
Ž.J.
