Obično posmatranje prirodnih pojava može imati uticaj na našu psihu, otpornost, san, ali i na način na koji se ponašamo prema drugim ljudima.
Kada posmatramo zalazak sunca, često doživljavamo emociju koju psiholozi nazivaju osećajem strahopoštovanja i divljenja. Ona se javlja kada se susretnemo sa nečim toliko velikim, lepim ili moćnim da prevazilazi naše uobičajeno razumevanje sveta. Ne mora biti reč samo o prirodi – isti osećaj mogu izazvati veličanstveno umetničko delo, izuzetan ljudski uspeh ili rođenje deteta.
Prema Mišel Šioto profesorki socijalne psihologije na Univerzitetu Arizona Stejt, ova emocija ima jednu veoma značajnu osobinu. Ona objašnjava da jedan od najpouzdanijih efekata osećaja divljenja jeste trenutni osećaj sopstvene malenkosti. Tada shvatamo da naše svakodnevne brige i problemi nisu toliko veliki u širem kontekstu sveta, što može imati pozitivan uticaj na mentalno zdravlje.
Povratak u sadašnji trenutak
Mnogi ljudi imaju naviku da stalno usmeravaju pažnju na sebe i sopstvene misli, što često vodi ka začaranim krugovima negativnog razmišljanja.
Snažan doživljaj poput posmatranja zalaska sunca može da preusmeri pažnju. Mozak prestaje da se fokusira na svakodnevne probleme i okreće se onome što se dešava upravo ispred nas.
Na taj način prekida se tok negativnih misli i vraćamo se u sadašnji trenutak.
Istraživanja pokazuju da ljudi nakon ovakvih iskustava češće pomažu drugima, imaju veću želju da se uključe u volontiranje i češće osećaju da njihov život ima dublji smisao.
Tražite male trenutke čuda
Efekat nije samo trenutni. Istraživanja ukazuju da redovno doživljavanje ovakvih trenutaka može imati dugoročne pozitivne posledice.
Jedna studija pokazala je da su ljudi koji su tokom pandemije češće osećali divljenje prema svetu oko sebe lakše podnosili akutni i dugotrajni stres.
U drugom istraživanju naučnici su pratili starije osobe koje su tokom petnaestominutnih šetnji imale zadatak da svesno traže trenutke koji izazivaju osećaj divljenja. Nije bilo potrebno ništa spektakularno – dovoljan je bio neobičan odsjaj svetlosti kroz drveće, lepota jesenjeg lišća ili osmeh deteta.
Posle osam nedelja, učesnici su svoje šetnje opisivali mnogo pozitivnije od kontrolne grupe koja nije imala ovaj zadatak.
Zanimljiva razlika primećena je i na fotografijama koje su učesnici pravili tokom istraživanja. Oni koji su obraćali više pažnje na lepotu oko sebe počeli su više da se smeju na fotografijama i zauzimali su manji deo kadra, ostavljajući više prostora prirodi.
To nije značilo da su imali manje samopouzdanja. Naprotiv, samo su na trenutak prestali da sebe stavljaju u centar sveta i osetili veću povezanost sa okruženjem.
Manji rizik od bolesti
Osim uticaja na emocije, redovno doživljavanje osećaja divljenja može imati pozitivan efekat i na telo.
Istraživačica Dženifer Stelar pratila je oko 200 ljudi i upoređivala njihove pozitivne emocije sa nivoom citokina – supstanci koje ukazuju na upalne procese u organizmu.
Pokazalo se da su osobe koje su češće doživljavale pozitivne emocije imale niži nivo ovih markera upale. Od svih proučavanih emocija, upravo je osećaj divljenja imao jedan od najsnažnijih efekata.
Hronično povišen nivo upalnih procesa povezuje se sa većim rizikom od različitih savremenih bolesti, poput dijabetesa, kardiovaskularnih oboljenja i depresije.
Lakše buđenje i uspavljivanje
Većina ljudi zna da jutarnja svetlost pomaže telu da se pokrene. Međutim, jednako važan može biti i večernji kontakt sa prirodnim svetlom. Nežne crvene, narandžaste i zlatne nijanse zalazećeg sunca aktiviraju parasimpatički nervni sistem, deo organizma zadužen za smirivanje i opuštanje. Istovremeno mogu doprineti smanjenju nivoa kortizola, glavnog hormona stresa. Telo se tada prirodno priprema za odmor i kvalitetniji san.
Neki naučnici smatraju da se ljudski cirkadijalni ritam razvijao u okruženju gde je svakodnevni kontakt sa izlaskom i zalaskom sunca bio prirodan deo života.
Zalazak sunca ne rešava sve probleme. Ali na nekoliko minuta menja perspektivu iz koje ih posmatramo. A ponekad je upravo to dovoljno.
