Svet mode je tiši. Manje crven. Manje romantičan.
Valentino Garavani, neponovljivi vizionar visoke mode i večiti zaljubljenik u žensku siluetu, preminuo je u 93. godini, ostavljajući za sobom ne samo jednu modnu kuću, već čitavu estetiku lepote koja je definisala 20. vek. Preminuo je 19. januara 2026. godine u Rimu, gradu koji je oduvek bio njegovo duhovno i kreativno utočište.
Valentino nije bio samo dizajner. Bio je arhitekta snova, tvorac haljina koje nisu pratile trendove, već su ih diktirale. Njegov potpis – legendarna „Valentino crvena“ – nije bila boja, već stav. Simbol strasti, samopouzdanja i one vrste luksuza koji ne traži dozvolu da bude primećen.
Za njega je moda bila jednostavna filozofija: žene žele da budu lepe. I upravo toj ideji ostao je veran do poslednjeg šava. Njegov svet bio je satkan od raskošne svile, bogatih čipki, nežnih volana, savršenih nabora i nijansi koje su slavile ženstvenost – od puderasto lila, preko dramatične fuksije, do vatrenog crvenog tona koji je postao večan.
Iako su ga često opisivali kao klasičara, Valentino je bio tiho buntovan. Dok je moda odlazila u pravcu hladnog minimalizma, on je ostajao dosledan dekoraciji, teatralnosti i raskoši. Nije dizajnirao za sezonu, već za večnost. Njegove haljine nisu pripadale trenutku – one su pripadale istoriji.
Njegova klijentela bila je galerija ikona. Elizabet Tejlor započela je modnu romansu sa Valentinom još 1960. godine, pojavivši se u njegovoj kreaciji na premijeri filma Spartak. Od tog trenutka, Rim je postao njena modna destinacija. Džeki Kenedi Onazis pronašla je u Valentinu tihu eleganciju tokom najtežih dana – nosila je njegove couture modele dok je tugovala, a za venčanje sa Aristotelom Onazisom izabrala je čuvenu belu čipkastu haljinu iz njegove legendarne kolekcije.
Večernje haljine bile su njegov teren. Valentino je razumeo moć ulaska u prostoriju. Znao je kako haljina može zaustaviti vreme. Nije slučajno što su njegovi modeli decenijama dominirali crvenim tepisima.
Haljina u kojoj je Džulija Roberts primila Oskara 2001. godine ostala je zapisana kao jedna od najslavnijih modnih scena ikada. Toliko kultna da ima i sopstvenu stranicu na Wikipediji.
Sofija Loren, Kejt Blanšet, Dženifer Lopez, Riz Viterspun, Džesika Lang – sve su znale isto: Valentino nikada ne zasenjuje ženu. On je ističe.Iza glamura krila se i duboka emotivna povezanost sa ženama. Mnoge od njegovih klijentkinja postale su mu bliske prijateljice. Među njima i princeza Dajana, koja je u njegovom društvu pronalazila sigurnost i diskretnu podršku, daleko od objektiva paparaca. Njihovo prijateljstvo bilo je iskreno, nežno i daleko od površnog sveta slave.
Rođen 1932. godine u malom mestu u Lombardiji, Valentino je rano znao da njegov svet neće biti mali. Sa 17 godina odlazi u Pariz, uči zanat u najprestižnijim institucijama, da bi se krajem pedesetih vratio u Rim i otvorio atelje u Via Condotti. Tamo počinje legenda.
Ključnu ulogu u njegovom životu imao je Đankarlo Đameti – poslovni partner, životni saputnik i čovek bez kojeg Valentino ne bi bio ono što jeste. Zajedno su izgradili modnu imperiju, delili strast, sukobe, luksuz i viziju. Njihova priča zabeležena je i u kultnom dokumentarcu Valentino: The Last Emperor, koji ne skriva ni genijalnost ni tvrdoglavost jednog od najvećih kreatora svih vremena.
Kada se povukao 2008. godine, Valentino je to učinio na svoj način – spektakularnom revijom u Parizu, okružen supermodelima koji su obeležili čitavu jednu epohu. Ostavio je industriju koja se sve više okreće prolaznosti, podsetivši je da prava elegancija ne zastareva.
Sa njegovim odlaskom, moda je izgubila romantika, perfekcionistu i večitog zaljubljenika u lepotu. Svet je, jednostavno, postao malo manje elegantan.
