U Rimu, gradu koji zna kako da oda počast legendama, crvena boja je ovih dana govorila glasnije od reči.
Među brojnim zvanicama koje su došle da se oproste od Valentina Garavanija, posebno se izdvojila Donatela Versaće – ne gestom, već simbolom. Pojavila se u intenzivnom crvenom odelu, svesno birajući boju koja je decenijama bila neraskidivo vezana za ime Valentina.
Rosso Valentino. Nije to bila samo modna odluka, već precizno osmišljena poruka. Diskretna, ali snažna. Lična, ali univerzalna.
Tokom dva dana javnog oproštaja, sedište Fondacije Valentino u Rimu pretvorilo se u mesto tihe procesije. Modni insajderi, dugogodišnji saradnici, prijatelji, ali i obični građani prolazili su pored svetlog drvenog kovčega dizajnera koji je preminuo 19. januara u 93. godini. Neposredno pred sahranu, koja je održana u petak, 23. januara, atmosfera je bila nabijena emocijama, sećanjima i poštovanjem.
Donatela Versaće, dugogodišnja prijateljica Valentina, odlučila je da se oprosti na način koji bi i sam dizajner razumeo – kroz estetiku. Njena kombinacija bila je stroga, ali emotivno snažna: savršeno krojen crveni sako sa dubokim izrezom, ispod kojeg se nazirala jednostavna bela majica, pantalone zvonastog kroja, visoke platforme – omaž glamuru stare škole – i torba u istom vatrenom tonu. Svaki detalj nosio je značenje, svaka linija poštovanje.
Nedugo nakon objave vesti o njegovoj smrti, Versaće je javno govorila o Valentinu kao o „pravom majstoru koji će zauvek ostati upamćen po svojoj umetnosti“. Njeno pojavljivanje u Rimu delovalo je kao nastavak te rečenice – bez patetike, ali sa dubokom svesnošću o veličini gubitka.
Uz nju je bio i Pjerpaolo Pićoli, nekadašnji kreativni direktor kuće Valentino, danas na čelu Balenciage. Njegova potpuno crna kombinacija bila je svedena, klasična i tiha – kontrapunkt Donatelinom crvenom, ali jednako snažan izraz poštovanja.
Crvena koja je postala mit
Rosso Valentino nikada nije bila samo boja. Bila je emocija, potpis, identitet. Od samih početaka, ova specifična nijansa – negde između narandžaste i magente – nosila je u sebi strast, aristokratsku smirenost i gotovo ritualni osećaj luksuza. Valentino je intuitivno razumeo ono što danas nazivamo „colour brandingom“: moć da se jedna boja zauvek veže za ime, estetiku i vrednosti.
Legenda kaže da je ideja rođena krajem pedesetih, tokom putovanja u Barselonu. Jedno veče u operi, jedna žena sa sedom kosom, jedno crveno odelo – slika koja mu se zauvek urezala u pamćenje. Već 1960. godine, na svojoj prvoj reviji, Valentino je svetu predstavio crvenu koja će kasnije postati njegov zaštitni znak. Od tada, svaka kolekcija imala je bar jedan crveni komad – kao amajliju, kao obećanje.
Od Džeki Kenedi i Klaudije Šifer, do En Hatavej i Dženifer Aniston, Rosso Valentino oblačio je žene koje su definisale savremenu predstavu ženstvenosti. Više od estetskog izbora, postao je kulturni kod, simbol samopouzdanja i večne elegancije.
Zato Donatelina crvena u Rimu nije bila slučajna. Bila je omaž, znak razumevanja i tiho „hvala“. Jer neke boje ne blede – one ostaju da govore, čak i kada njihov tvorac ode.
