Sredina sedamdesetih bila je trenutak kada je moda prestala da želi samo da bude lepa.
Počela je da želi da vas malo uznemiri. Da izgleda skupo, opasno i kao da krije tajnu koju nikad nećete saznati. I Dior je to radio savršeno.
Kampanja “Fetching is Your Dior” iz 1976. godine, kroz objektiv Kris fon Vangenhajm, izgleda kao spoj luksuza, psihološkog trilera i vrlo skupog nervnog sloma. I iskreno? Genijalno.
U kadru su Liza Tejlor i Kristi Brinkli, dve žene koje ne izgledaju kao modeli, nego kao bogate naslednice koje znaju nešto kompromitujuće o svima u prostoriji. Pogledi hladni, stav leden, energija “moj advokat će vas kontaktirati”.
Nakit ogroman. Sjajan. Težak verovatno kao prosečna emocionalna trauma. Frizure zalizane do nivoa perfekcionizma, šminka blista kao da su upravo izašle iz studija 54 posle četiri sata sna i jedne vrlo loše odluke. Sve je izgledalo kontrolisano… možda čak previše kontrolisano.
A onda - doberman.
Jer očigledno je neko u Dioru rekao: “Znate šta ovoj kampanji treba? Atmosfera potencijalne opasnosti.” I bili su u pravu. Pas nije tu kao dekoracija. On izgleda kao telohranitelj, psihološka metafora i red flag u isto vreme. Dodaje onaj osećaj da bi se u sledećih pet minuta moglo dogoditi ili ubistvo ili veoma skup razvod.
I upravo tu sedamdesete postaju fascinantne. Moda više nije bila samo: “Pogledajte haljinu.” Moda postaje priča. Napetost. Drama. Estetika sa zapletom. Fotografije počinju da izgledaju kao kadar iz filma koji nikad nije snimljen, ali svi očajnički žele da ga gledaju.
Danas, skoro 50 godina kasnije, ove kampanje i dalje izgledaju moćnije od pola modernih editorijala koji pokušavaju da budu “edgy”, a završe kao Pinterest tabla osobe koja je upravo otkrila crni eyeliner.
Jer stare Dior kampanje nisu pokušavale da budu viralne. Zato danas izgledaju beskrajno cool.
