Ako postoji univerzalna slika savremenog roditeljstva, onda je to roditelj koji u jednoj ruci drži kafu, u drugoj spisak obaveza, dok pokušava da funkcioniše sa izrazom lica koji govori: „Da li je moguće da je tek utorak?“ Umor je postao gotovo zaštitni znak roditeljstva, a neprospavane noći često prvi krivac na listi.
Ali šta ako problem nije samo u manjku sna?
Iako se često čini da novi roditelji žive u permanentnoj nesanici, istraživanja pokazuju nešto zanimljivo: većina ipak ne spava toliko malo koliko se misli. Studije pokazuju da roditelji male dece u proseku spavaju oko sedam sati noću - tek nešto manje od ljudi bez dece. Drugim rečima, broj sati sna nije drastično drugačiji. Ono što jeste drugačije jeste osećaj iscrpljenosti koji prati svakodnevicu.
Tu na scenu stupa moderna realnost. Današnji roditelji ne balansiraju samo između bebe i odmora, već između posla, rokova, poruka koje ne prestaju da stižu, vrtića, saobraćaja, kupovine, kuvanja i konstantnog osećaja da bi trebalo da budu bolji, organizovaniji i produktivniji. Ukratko: multitasking na steroidima.
A postoji još jedna velika razlika između nekada i sada - zajednica.
Hiljadama godina deca nisu odrastala uz koncept „dvoje ljudi protiv svega“, već uz širu porodicu i bliske ljude koji su prirodno učestvovali u brizi o deci. Bake, deke, tetke, starija braća i sestre ili komšije bili su deo svakodnevice. Danas, međutim, mnogi roditelji pokušavaju da iznesu sve sami, često daleko od porodice i bez realne pomoći.
Tu se javlja i dodatni pritisak savremenog roditeljstva: ideja da roditelj mora biti sve u isto vreme - emotivno dostupan, savršeno organizovan, uspešan na poslu, strpljiv, prisutan, naspavan i još da usput sprema zdrave obroke i održava društveni život. Zvuči kao scenario za superherojski film, osim bez specijalnih moći.
Psiholozi sve češće ističu da roditeljsku iscrpljenost ne proizvodi samo fizički umor, već i mentalno opterećenje - stalna odgovornost, donošenje odluka i osećaj da je mozak neprekidno „uključen“. Čak i kada dete spava, glava često ne spava.
Možda je zato pravo pitanje manje „koliko roditelji spavaju“, a više „koliko podrške imaju“. Jer problem modernog roditeljstva možda nije to što roditelji ne mogu da izdrže već što se od njih očekuje da sve izdrže sami.
I možda je baš tu mali reset koji svima treba: manje perfekcionizma, više pomoći, manje griže savesti i malo više prostora za ono sasvim ljudsko - umor.
